Ауторски текст Владана Манића објављен у часопису "МАТ"

Ауторски текст Владана Манића објављен у часопису

Директне премије осигурања у пољопоривреди су на светском тржишту рапидно нарасле у неколико протеклих година, па се, илустрације ради, на светском нивоу бележи раст са укупног износа од 8 милијарди долара у 2005. години на процењени ниво од 18,5 милијарди долара премија у 2008. години.

Главни део односи се на САД и Канаду, док се Европа са око 17% учешћа у укупној премији налази на трећем месту, одмах иза Азије која има око 18% учешћа. У структури премија за 2008. годину доминира осигурање усева и плодова на које „отпада“ 90% премија, док се на све остале врсте осигурања у пољопривреди односи свега 10% премија.

У студији Светске банке из 2009. године која је обухватила анализу стања у 65 држава уочени су различити приступи у случајевима када држава одлучи да интервенише на сегменту тржишта осигурања у пољопривреди:

- Субвенционисање премија – ово је најчешћи вид подршке државе осигурању у пољопривреди, а по наведеној студији, чак 63% земаља одлучило се за овај вид подршке код осигурања усева, док се 35% одлучило за овај вид подршке код осигурања стоке.

- Инвестирање у истраживање и развој производа, обуку и прикупљање информација – по поменутој студији 41% земаља одлучило се за овај вид подршке код осигурања усева, док се 37% одлучило за овај вид подршке код осигурања стоке.

- Развој законске регулативе везано за осигурање у пољопривреди - по истој студији, 51% земаља одлучило се за овај вид подршке код осигурања усева, док се 33% одлучило за овај вид подршке код осигурања стоке.

- Реосигурање од стране јавног сектора - по истој студији, 32% земаља одлучило се за овај вид подршке код осигурања усева, док се 26% одлучило за овај вид подршке код осигурања стоке.

- Субвенционисање административних трошкова за издавање полиса осигурања у пољопривреди – ово је најмање коришћен вид подршке и по истој студији свега 16% земаља одлучило се за овај вид подршке код осигурања усева, док се само 11% одлучило за овај вид подршке код осигурања стоке.

Када се говори о моделима тржишта, могу се идентификовати три основна модела преко којих се осигурање у пољопривреди може учинити доступнијим:

Системи у потпуности контролисани од стране државе – карактерише их веома интензивна подршка владе уз постојање једног унифицираног производа осигурања који се обично комерцијализује преко компаније у државном власништву са монополским положајем. Ове системе одликује очекивано велика пенетрација тржишта због обавезности и добра диверсификација портфеља, али они подразумевају и високе фискалне трошкове, често лошију услугу која је проузрокована монополским положајем, а долази и до занемаривања техничких у односу на социјалне компоненте осигурања и преузимања комплетне одговорности од стране државе.
Јавно – приватна партнерства – имају високу пенетрацију и добро диверсификован портфељ, технички критеријуми доминирају над комерцијалним, постоји конкуренција у пружању услуге, при чему држава јача стабилност система док приватни сектор пружа знање и технологију, све то уз разумна фискална давања.
Чисто тржишни системи – имају ниску до умерену пенетрацију и низак ниво диверсификације ризика, комерцијални критеријуми доминирају над техничким, уз остваривање ценовне конкуренције и без фискалних трошкова.
Модел јавно-приватног партнерства доказао се у пракси као најуспешнији за развој тржишта осигурања у пољопривреди јер се учешће јавног сектора показало као кључно за успостављање развоја и сразмерног увећања програма осигурања у пољопривреди, док је приватан сектор кроз сопствени допринос обезбедио потребне вештине, стручност и иновације на тржишту.

Често помињан модел из ЕУ на који би могле да се угледају земље у развоју је управо шпански модел осигурања, који подразумева посебно креиран модел јавно-приватног партнерства. Он подразумева сарадњу приватног и државног сектора кроз учешће агенције министарства пољопривреде „ENESE“, затим асоцијације приватних осигуравајућих компанија „AGROSECURO“ и, на крају, државног предузећа „CSS“ под контролом министарства економије и које обезбеђује реосигурање.

Као најчешћи производи осигурања у пољопривреди у ЕУ јављају се „Single-peril“ или „Named-peril“, односно производи појединачног покрића (покриће за једну врсту ризика, обично град), док су у нешто развијенијим земљама присутни „Multiple-peril“, односно производи комбинованих покрића (обједињена покрића за више врста ризика).  

Када је у питању ситуација у Републици Србији, пољопривреда као сектор привреде је од виталног значаја за њен укупан друштвени и економски развој. Положај аграрног сектора је специфичан, јер осим економског има и посебан социјални и еколошки значај, а пољопривреда доприноси националном богатству значајним учешћем у стварању БДП (процењено на 9,6% за 2010. годину) и у укупној запослености становништва (око 20%).

Њен значај посебно се огледа и у извозним потенцијалима наше земље, удео у укупном извозу је 9,9% у првој половини 2012. године, при чему је остварен суфицит од 6,8% у истом периоду. У том сектору остварен је раст извоза од 40%, као и пораст удела у укупном извозу од 25% у односу на исти период претходне године.

Два су основна облика осигурања у пољопривреди која тренутно егзистирају на тржишту осигурања Србије:

Код осигурања усева и плодова покривен је губитак рода (приноса) као последица оштећења (уништења) пољопривредне културе од осигураног ризика.
Код осигурања животиња постоје основна покрића од ризика несрећног случаја и болести којима се животиње могу осигурати појединачно или на флотантној основи.
Поред наведених, од скора се могу пронаћи и осигурања од ризика суше за поједине ратарске културе, као и осигурања усева од прекомерних падавина. Иако су ове врсте осигурања у пољопривреди још увек у повоју, може се у начелу рећи да се на нашем тржишту понуда осигуравајућих кућа у пољопривредном осигурању константно унапређује.

Република Србија је и ове године одобрила субвенције премије осигурања Уредбом о регресирању осигурања животиња, усева, плодова, расадника и младих вишегодишњих засада, што је значајан подстицај, посебно у условима великог буџетског ограничења. По овој Уредби, регистровани пољопривредници имају право на регресирање осигурања у износу од 40% од висине премије осигурања, без пореза на премију неживотног осигурања уколико су осигурали животиње, расаднике, младе вишегодишње засаде, усеве и плодове од ризика. Право на коришћење средстава за регресирање осигурања животиња и површина под биљним културама пријављеним у 2012. години има физичко лице - носилац пољопривредног газдинства које је уписано у Регистар и које је у активном статусу.

Нажалост, и поред оваквог подстицаја, пенетрација тржишта у Србији је и даље на изузетно ниском нивоу.

Из свега до сада наведеног, јасно се изводи закључак да је за развој пољопривредног осигурања у Србији преко потребна нова платформа на бази које би се пољопривредници адекватније стимулисали у правцу осигурања сопствене производње. Неопходно је креирати дугорочна решења која би подразумевала:

- стабилан портфељ (уз диверсификацију ризика),

- одговарајући систем субвенција (на прихватљивом нивоу за све стране),

- развијање превентивних фондова (као мере за смањење ризика),

- производе прилагођене потребама осигураника (са потребним нивоима покрића) и

- програме који ће повећати свест о ризицима у аграру и унапредити доступност ове врсте осигурања.

Једно од добрих решења којим би се могло поспешити тржиште је модел у којем би се као услов за добијање субвенција у пољопривреди од стране државе увела обавеза претходног уговарања одговарајућег осигуравајућег покрића.

Тиме би се остварио вишеструки ефекат, с једне стране би имали предвидиве приходе пољопривредних произвођача, док би, са друге стране, држава заштитила уложена средства у виду субвенција у пољопривреди и уз то обезбедила државни буџет од даљих непланираних издатака. Не сме се занемарити ни позитиван ефекат на индустрију осигурања уопште, али ни повратни ефекти у смислу развоја превентивних мера и едукације о присутним ризицима аграрне производње и мерама за њихово превазилажење.

Слободни смо закључити да се само обостраним ангажовањем и синхронизованим деловањем државног сектора и индустрије осигурања могу остварити видљивији позитивни помаци у овој области.

Осигуравачи у свом домену треба да тржишту понуде адекватан производ у смислу свеобухватности (покрића више ризика), јасне и што једноставније дефинисаности услова осигурања и тарифа и што лакше доступности осигураницима, који ће бити од недвосмислене користи свима, укључујући пољопривредне произвођаче, државни сектор и индустрију осигурања.

По узору на развијена светска тржишта, други део посла морала би преузети држава кроз одговарајуће системе субвенционисања, моделе јавно-приватног партнерства и доношење одговарајуће законске и подзаконске регулативе у овој области.

У времену које долази, успостављање квалитетне сарадње између индустрије осигурања и јавног сектора на унапређењу тренутног стања у Републици Србији биће кључно за искоришћење развојних шанси које свакако постоје у овој изузетно значајној области.

Ауторски текст генералног секретара УОС Владана Манића: „Осигурање у пољопривреди - искуства развијених земаља, модели тржишта, анализа и предлог могућег решења у Републици Србији” објављен је у 217. броју часописа “Макроекономске анализе и трендови”. 

Top